Ne znam što me ta kuća zove, ali znam da moram da je potražim.

Ceo put od obale do nje je pun onih stepenica u kamenu, kojima se prolazi kroz tunele izmedju kuća, napuštenih ulaza, belih kamenih ograda, kao i pored bedema sa koga se vidi ceo Amalfi.

Google mapama nalazim lokaciju ulaska u dvorište te kuće, zaključanu kapiju i troje komšija italijana koji mi govore da kuća nije napuštena, samo da niko ne živi u njoj, kao i da košta milion evra ako bi bila na prodaju.

Jako fini ljudi, koji ne znaju engleski i na svaki mogući način pokušavaju da mi objasne sve detalje, da bi u jednom trenutku počeli i međusobno da se raspravljaju , iako nisam razumeo ništa sem toga, da li neko živi tu ili ne.

Ne znam zbog čega ali imam osećaj da nisam završio sa tom kućom,

S obzirom da sam arhitetka i bavim se enterijerom, mislim da zbog svog životnog poziva drugačije gledam na ambijente i prostor, i ne tako retko, kroz maštu pokušavam da smislim prostor za sebe baš u nekim zanimljivim objektima koji mi privuku pažnju i koji odogovaraju mom senzibilitetu.

Moguće da odatle i ta inspiracija i ta želja da iskusim tu kuću.

Šta više u seriji Ripli postoji kuća koja je isto tako mala i kuća je Dikijeve devojke, koja je pisac i koja me podseća na ovu.

Za nekog ko ima stalnu potrebu da stvara i živi sa inspiracijom, umetnošću, lepim stvarima, mesto stvaranja svega toga je od presudne važnosti.

Ambijenti u muzeju mi stvaraju osećaj mira, spokoja, a po novom saznanju , očigledno i napuštene kuće u Italiji sa pogledom.

U svakom slučaju , ceo doživljaj odlaska i traganje za njom mi je utisnulo neki neopisivi elan i kreativnost.

Posmatrajući Amalfi , baš tu ispod kamenih borova, na plaži dolazim na ideju da stvorim komadni nameštaj u stilu tog ambijenta, nameštaj koji kako sada razmišljam , mogu da smestim u tu kuću.

Shvatam da ceo taj prostor kuće ne može biti veliki, već nekih pedesetak kvadrata i zamišljam ga kao kocku koja ima ulaz sa strane, i prozor nedovoljno veliki za svu lepotu koja se pruža ispred njega.

Želim da to bude moj lični pečat, moja sloboda stvaranja a rezultat te slobode, prostor za eksperiment, za ambicioznu intervenciju , za istoriju , za inspiraciju.

Nadam se da ću to i uspeti.

13.07.2025

Danas imam neku ideju.

Koncept sofe, koja me asocira na Amalfi , Atrani , Ripli, na italijanske vile, na pliš, na mističnost tih prostora i na svevremenost koju može da predstavlja.

Zbog čega Italija, Amalfi, Ripli, zbog čega bi neko želeo da ima nameštaj inspirisan ovim stvarima?

Italija je oduvek bila inspiracija mnogima.

Ripli je više od lika, on je simbol sofisticiranog ukusa, luksuza i tajnovitosti.

Njegov svet je skriven na površini, pak dinamičan ispod. Tamni pliš u burgandi boji, refleksija, tišina u prostoru, savršen sklad linija, ambijent koji skriva priču, govori tiho ali ostavlja utisak.

Amalfi je sirov luksuz, spoj istrošenog mermera i tekstura koje govore o stalnoj i stvarnoj lepoti.
Sofa koju zamišljam može biti bezvremenska, skulpturalna. Želim da stvori atmosferu večne elegencije i reflektuje osećaj mira koji Amalfi nosi.

Spoj Amalfija , Atranija, i Riplija daje dizajnu mesto i karakter.

Ovo nije samo sofa, već atmosfera, priča, identitet.

Priča koja nije samo estetika već i koncept, što je po mom mišljenju prava razlika između komada nameštaja i umetnosti.

La Bugia ( laž)

Ripli menja lica, i identitete, tako mislim da nameštaj može da se takođe transformiše i da se prilagođava ambijentima i prostorima.

Šta je to što reflektuje okruženje sem ogledala.
Možda metali.

Iz ovoga znam da nameštaj treba imati nešto što će reflektovati prostor gde se nalazi , međutim ogledalo nije udobno, lomljivo je, tanko i nije za sedenje, ali ga želim, zato mu je idealna namena za bazu.

Od dna sve počinje.

Baza drži ono na vrhu, baza je temelj, drži građevinu, baza drži telo.

A ta baza ima sposobnost da se menja, baza je nestalna, baza upija okruženje i upije svetlost i reflektuje ga, baza daje stabilnost ali je i laž ako je od ogledala, kojom se objakat čini kao da lebdi.

Baza je oštra, svedena , hladna, baš kao i kamen Amalfija, baza je minimalistička baš kao kuća na brdu, baza je reflektivna baš kao voda.

Sve iznad nje je meko, udobno, opuštajuće, baza deluje kao da ne postoji.

Tako kroz skice nastaje sofa koja ne pripoveda, već preispituje,

Sofa koja se ne stavlja u enterijer već ga diktira.

Sofa koja ne zauzima prostor, već ga reflektuje.

Baza ima mimikriju, imitira i diktira prostor.

Sedalni deo je pak nešto drugo.

U starim vilama Amalfi obale , tkanina nije samo dekoracija, ona je taktilno sećanje na raskoš prošlosti. Pliš je bio prisutan u teškim zavesama i tapaciranim foteljama koje su gledale na more.

Ovaj materijal nosi tu mekoću juga i reflektuje svetlost na poseban način dajući sofisticiranost nameštaj.

Pliš u dubokoj misterioznoj boji više je od dekorativnog izbora.

On je partner ambijentu koji pripoveda eleganciju ali uvek sa dozom neizvesnosti.

Kroz skice najbolje isprobavam odnose, veličine, oblike, nije jednostavno postići svedenost , ali kroz skice, pokušaje i promašaje to može najbolje da se vidi.

Krajnji cilj je posle dosta razrade, proučavanja i ispitivanja kombinacija materijala i formi, stvoriti tihi luksuz gde će se korišćenjem probranih materijala koji mene asocijraju na Atrani, stvoriti najbolji kvalitet.

Moja sofa nije za svakoga, ona je za ljude koji će znati da prepoznaju kvalitet obrade, koji će voleti svedeni dizajn, i neće se plašiti spoja i upotrebe nesvakidašnjih materijala, koji su upravo ono što je čine prefinjenom i drugačijom.

Tu postoji još jedna stvar a to je da kao dizajner, imam mogućnost da saradjujem sa jednim od najvećih proizvođača luksuznog nameštaja u Srbiji a to je Atlas, sa kojima bih mogao da imam kolaboraciju, u vidu dizajniranja nameštaja koji bi zatim oni napravili i ispromovisali. Te misli mi padaju na pamet kako završavam skice.

20.07.2025

Izgleda da ću prezentovati svoj koncept Atlasu…

Fotografije iz proizvodnje i sa snimanja kampanje za kolekciju Atrani